Почећу од сећања из детињства, која се дирекно тичу нашег предмета расправе. То су биле тешке године Великог Отаџбинског Рата. У селима је народ углавном живео од онога што добије у баштама. И сваки пут, када су складиштили у траповима кромпир, моја бака Марфа и њена старија ћерка Васена, налазиле су у њима месташце где су постављале корпу са „Богородном земљицом“.


Земља као свака земља, обична – баштенска. А скупљале су је ту, поред тора, ограђеног дела дворишта, испред места, где се лети истеривала крава. Њене балеге из тора су пребацивале иза ограде од коља, да би је затим разносиле по башти. И баш ту, нађубрену земљицу, су сипале у корпе, називајући је „Богородна“.

Једном, када су ми први пут наредиле да накопам иза тора „Богородне“ земље, упитах: „А због чега узимамо црвљиву земљу? Боље да је накупимо са лејица мркве“. Е како се тета Васена зачудила таквом мом иступу, и, севши на ведро, позва баку.

„Мама, чујеш ли шта то Јурка говори?“

Бака је чула. Она престаде да копа кромпир, забоде у земљу ашов и, обесивши на држаљу своју мараму, прихвати се да чешља своју седу косу, гледајући при том у некакву даљину, коју само она види.

- Благословена земља. Када смо се ја и твој деда Василије населили овде, из Петровског је свештеник дошао. Обишао је све куће хутора (козачко село) и осветио их.

- И бунар?

- И бунар, и све бараке, и баште. Изађе ево, овде, и рече: „Добру сте земљу добили, чувај је, невесто. Ја сам је осветио, а ти са овог места сваке јесени накупи земљице, колико можеш понети, корпу или више, и чувај је заједно са кромпиром у подруму. А на пролеће, пре него што почнеш да копаш лејице, расеј сачувану земљицу, а и молитву у славу Богородице изговори. И имаћете увек господњу благодат. Други могу и ништа да немају, а ви ћете увек приносе имати.“

Погледавши ме, бака додаде, лукаво се осмехујући:

- Колико си мркве превукао са наше лејице, када је још нико није имао?
- И Сморочкови су, такође, увек имали много мркве. И Горини, и ..., - почех ја да набрајам сву нашу родбину...
- Зато су и имали, јер је и њима освећена земља.
- А Сурина, због чега није и њихова света земља?
- Они су дошљаци, - упаде у разговор тета Васена. – Ни цркву Петровско сада нема ко да освети. Њих агроном учи и саветује.
- А Сурини су имали ево, оволику мркву, - ја показах мали прст. – могу ли да им накопам свете земљице и однесем?



Бака заћута, упревши поглед на мене, не знајући шта да каже. Спаси је тета Васена. Она хитро устаде, ухвати ме за рамена и поче да ми објашњава, да наша земља свеједно, не може да помогне Суринима, због тога што они не верују у Бога и неће ни чувати ту земљу, нити ће је сипати по лејицама, и, уопште, исмејаће ме, и још ће се у школи прочути да пионир верује бакиним бајкама. Последњи разлог је био веома убедљив и на дуго време прекиде моју жељу о дељењу „Богородне земље“.


Чак до зрелих година нисам разумео у чему је тајна „Богородне земље“, како то она повећава приносе.
Временом сам схватио да је свештеник био човек велике памети. Земљу је осветио око тора, пођубрену, значи, пуну живих створења. И тешко да би ишта успео, када би почео да објашњава неписменој баки улогу бактерија у остваривању приноса. Он је на свој начин, помоћу вере, спасио наш хутор од глади. Тако је, вероватно, и било.


Али, због чега треба чувати у подруму ту земљу? Зар је мало бактерија у самој земљи, у сваком прстохвату их је више, како кажу, него становника у Москви?


Сусрет са Пономаревим, учешће у његовим експериментима, спонтано васкрсавају прошлост, и ја му испричам ту моју причу. Он се осмехну и рече да су у њиховој генерацији жене исто то радиле, а мушкарцима пшеничарима није падало на памет такво што. У потрагама за великим приносима у земљи, Пономарев је тражио нешто, што би одмах решило све проблеме. И, како му се учинило, нашао је – мрки угаљ! Довозили смо ангерски мрки угаљ, чекићима га дробили у прах и тим прахом посипали масу од сламе и лишћа, затим смо све то наносили у земљу, припремајући је за следећу годину.

- Угаљ је за бактерије – као шећер за људе, понављао је Петар Матвејевић. – Чак и кориснији. У њему има, не само угљеника, већ и водоника, кисеоника, азота, сумпора и свих елемената, неопходних за живот биљке. Јурице, то је благо. Мрки угаљ спашава Русију од глади.


Ја сам му веровао. А нисам могао да му не верујем, када сам видео резултате: из једног зрнца је израстало по 40-50 струкова пшенице. Лишће скоро два прста широко, стабла дебела, чврста. Класје чврсто набијено крупним зрневљем. То је био фантастичан принос, у чијем сам остварењу и ја учествовао.

Нажалост, сви наши покушаји да заинтересујемо ондашњу владу открићем Пономарева, били су безуспешни. Да, основале су се комисије, долазиле, дивиле се, пуцкали језиком, обећавали сваку подршку, али, све се на томе завршило. Нико Пономареву није помогао. А мени су у Државном плану УзССР и у ЦК КП Узбекистана издали потерницу, да не бих убудуће пропагирао антинаучне идеје. Успут су ми појаснили да је Узбекистан већ главни произвођач памука за цели СССР и не може да буде још и његова житница.

Ето, када сибирске реке потеку у Аралско море, онда ће се, можда, неко заинтересовати за открића Пономарева. Једном речју, ни Рашидов, ни Брежњев, ни Горбачов нису били заинтересовани за открића Пономарева. Као, уосталом, ни садашња влада Русије. Због тога, руски људи свих нација и народности, морамо рачунати само на себе. Вама предајем све што сам сазнао од Пономарева Петра Матвејевића, од других народних истраживача, напредних научника, оно, до чега сам дошао сам путем закључака добијених сазнања и сопствених претпоставки.


Када је нестао мој учитељ П. М. Пономарев, којему сте увек могли да се обратите и увек добијете спреман одговор, ја сам схватио да сам морално обавезан пред учитељем и пред тим сазнањима, која сам од њега добио.

Као човек, који верује, ја разумем да ова сазнања требају да припадају људима. А, као трећи човек, изгажен, савијен перестројкама, схватио сам, да је предам ова сазнања преко владиних структура – пропала ствар. Уз то је и мени самоме много било нејасноће. Например, како су древни Сумери могли без мрког угља? И како се могу извршити огледи Пономарева на бескрајним њивама Русије? И стотине других питања. Сваки пут ми је помогла срећна случајност. Или ОНАЈ, КО га је организовао.


Једном дође у редакцију непознат човек, рече да скупља сва издања мојег часописа „ЗАНАТИ И ПРОИЗВОДЊА и домаће зараде у граду и на селу“ и поклони случајно (?) брошурицу, која му се нађе при руци, В. П. Ушакова: „Може ли агротехника бити разумна?“ А њен аутор је не тамо неки Ушаков, већ Владимир Петровић, блиски пријатељ и следбеник Пономарева, исто такав неуништиви и несаломиви истраживач патриота. Био сам у току са његовим експериментима у Подмосковљу. Онда му написах писмо и пошаљем му своје књиге. Али, добих их натраг са натписом на коверти: „Адресат је умро“.


Да, умро је. Али, оставио нам је много корисних открића. „Народно искуство“ ће му обавезно поново издати његове радове, и ви ћете моћи да се упознате са његовим радовима и да их користите. А могуће је да ће неко и наставити његова истраживања. Лично мени, његови радови су много помогли и ја сам захвалан Владимиру Петровићу Ушакову за његов несебичан, титански рад.



Још један светао случај међу мноштвом других, многих. Једном сам одједном пожелео да оставим све и да се упутим у продавницу „Стара техничка литература“, која се налази на углу Литејног и Жуковског проспекта. Већ сам знао да се таквом заносу не смемо противити. Дођем. Приђем полицама са пољопривредном литературом и одједном пронађем тамо стару, неугледну књижицу: В. И. Дианов „672 центнера кромпира са хектара у сушној години“. Издање 1947.г. Прелистам... Уобичајени агрониомски савети, сакупљени из сличне литературе. Али, одједном... Шта је то? Срце јаче закуца од узбуђења: пасус, свега један ару, узете зими у условима собне температуре, сачуване у влажном стању. У таквим ће условима корисне бактерије не само презимити, већ ће се и размножавати. У пролеће се таква земља разбаца по парцели и истог часа затрпа.

Ето, како је откривена тајна „Богородне земље“.

Пасус, али какав!

„Бројчаност бактерија у земљи јако се смањи зими, нарочито у рано пролеће, а обнавља се тек крајем јуна. Најједноставније бактеријско ђубриво може бити мала количина добре баштенске земље (2-3 кг по 1м2)




Одломак из књиге "Разумна земљорадња" Ј. Слашинина